Каква је разлика између детектора дима поједине станице и двоструке станице?

Уз мало среће, једини пут када ћете чути детектор дима јесте када случајно запалите кокице или направите мало превише дима док кувате. Функција детектора дима је саморазумљива: откривају вас и упозоравају на присуство дима у вашем дому. Иако су неки детектори дима осетљивији од осталих, сви упозоравају станаре и надамо се да спречавају дугорочну штету, повреде или смрт као последицу пожара у кући.

Упркос својим сличним именима, детектори дима и аларми за дим су различите ствари. Детектор дима користи централну батерију или извор напајања, који контролише све, укључујући звук аларма и детекцију топлоте или дима. Детектори дима обично се спајају на контролну таблу пожара, али ако се детектор дима угаси, путници ће и даље морати да позову 911. Управљачка плоча против пожара није ни на који начин повезана с ватрогасном службом, па их не може аутоматски пријавити у случају ванредне ситуације.

Аларм за дим је самосталан. То значи да се извор напајања, аларм и детекторски хардвер налазе у једном једином уређају или близу њега, за разлику од пуњења у уређај из централизованог извора. Аларми за дим могу бити појединачни, радећи појединачно или више станица, међусобно повезани, тако да кад се један угаси, сви се искључују.

Аларми на једну станицу раде појединачно и обично се ослањају на 120 ВАЦ или 9В батерије као извор напајања. С друге стране, аларми са више станица повезани су. То значи да када је један аларм искључен или активиран, сви повезани аларми се искључују. Аларми са више станица могу се повезати и са другим уређајима за регулацију температуре у кући, попут термостата.

Иако аларми за дим и детектори дима имају исту функцију, један може бити прикладнији за одређену врсту куће од другог. Генерално, детектори дима имају око 95 процената ефикасности у поређењу са 85 до 88 процената успешности димних аларма. Када је реч о броју станица, аларми са више димних станица су у крајњој линији јефтинији за власнике домова, пошто обично имају нижи трошак.

Детектори дима обично раде ефикасније, јер их стално надгледа њихов централни алармни систем. Детектори дима обично су кориснији у великим окружењима попут хотела или пословне зграде, док је вероватно да се димни аларм налази у кући.

За димне аларме у кући треба да постоји по један у близини сваке спаваће собе и на свим спратовима куће. За дом су прихватљиви и појединачни и вишепожарни аларми. Ако неко живи са више од једне особе или има велики дом, најбоља шанса може имати аларм на више станица обавештавајући све да може доћи до ванредног стања, због чињенице да када је један аларм искључен, постављају се и сви остали аларми ван.

Постоји и могућност бежичних аларма за дим, који комуницирају једни с другима у кући, без употребе хардверских каблова. Једном када корисник програмира и упари димне аларме један с другим, бежични аларми за дим и даље ће се примати исти сигнал и обавестити станаре куће када постоји опасност од дима комуникацијом преко а мрежа. Ови детектори дима не подлежу сметњама других бежичних уређаја и многе мреже могу да садрже до 12 детектора. Имајте на уму да власници кућа треба редовно тестирати и традиционалне и бежичне детекторе дима да би били сигурни да су у исправном стању.

Надамо се да детектор дима или аларм не би требало да пређу мању сметњу током кувања или када истекне батерија, што би довело до непрестаног пискарења. Међутим, хитне се ситуације ипак дешавају, а избор најбољег уређаја који сигнализира да постоји хитност први је корак да се минимизира његов утицај.